Od tih sila svaka ima svoje jake i slabe strane, ali su dve sile koje imaju najviše jakih i najmanje slabih strana Kina i Sjedinjene Države, kao dva najsnažnija pola multipolarnog sveta 21. veka.
Ko je bio skoro u Kini, mogao je da posvedoči njenoj moći i snazi. Od delte reke Jangce, gde se od Šangaja preko provincija Džeđang na jugu i Đangsu na severu prostire jedna od najrazvijenijih zona sveta i gde čovek ne zna šta je impresivnije - velike industrijske zone sa visokotehnološkim fabrikama, poput fabrike čelika u Nankingu, preko ogromnih poljoprivrednih farmi u gradu Pinghu na kojima se plastenici digitalno regulišu, sve do ekoloških i turističkih zona poput one u Jucunu, koje su do juče bile pune prljavih industrija, da bi danas, pametnim strateškim odlukama, predstavljale zelene zone koje se graniče sa utopijom. No, čak ni ovaj industrijsko-ekološko-razvojni raj u delti reke Jangce nije najrazvijenija ekonomska zona Kine, jer je to provincija Guangdong, gde se od Guangdžoua, preko Šendžena, sve do Hongkonga prostire niz najmodernijih megalopolisa, od kojih svaki ima svoj ekonomsko-strateški zadatak. Konačno, da ne zaboravimo i dobri stari Peking, za koji se ne zna je li lepši noću, kada sija u hiljadama boja, ili impresivniji danju, sa svim zdanjima Komunističke partije Kine, trenutno najmoćnije organizacije sveta, i sa svim tradicionalnim zdanjima poput Zabranjenog grada. Sve u svemu, Kina svoju moć svedoči razvijenošću svoje zemlje, ali i projektima i investicijama koje seje svugde po svetu i zato je sasvim opravdano jedan od dominantnih polova današnjeg multipolarnog sveta.
Drugi je uvek jaka i opasna Amerika, čija je poslednja demonstracija moći hladnokrvna preporuka Evropljanima da ponovo kupuju ruski gas i naftu ili povremeno isključivanje i ponovno uključivanje obaveštajnih podataka Ukrajini, iz čega je jasno ko je i dalje, sa svom silom sopstvene armije i tehnologije, jedan od gospodara svetskog strateškog balansa.
Za taj svetski strateški balans je od presudne važnosti da pomenute dve sile ne uđu u bilo kakve veće dispute, oko čega se svojski trudi i jedna i druga strana, a možda tome možemo da pripomognemo i mi mali. To ćemo najbolje učiniti ako ne samo ne potpirujemo požare između ovih i drugih velikih sila, kao što je onomad pokušao da učini nesmotreni gruzinski ekspredsednik Sakašvili, nego i ako ih smirujemo, koliko je to uopšte u našoj moći, utičući na bolje razumevanje među velikima.
To možemo učiniti ako zauzmemo poziciju svojevrsnih „strateških prevodilaca“ među njima, za šta je opet potrebna multivektorska spoljna politika, koju Srbija, kao i niz drugih zemalja poput npr. Južne Koreje, mukotrpno sprovodi. Oko takve multivektorske spoljne politike kod nas se izgleda slažu i vlast i studenti (koji ne bi, kako rekoše, uvodili sankcije Rusiji), kao dominantni polovi trenutne političke dinamike u Srbiji, za koju se samo možemo nadati da će na predstojećim izborima, kao i posle njih, ostati u pristojnim okvirima.